Česta je zabuna da su sve slike rađene direktno na zidu freske. I nepravedna, rekli bismo, jer je freskoslikarstvo zapravo mnogo više od slikanja na zidu. To ćete i sami shvatiti kada pročitate o specifičnom procesu nastanka ovakvih dela koji je prilično zahtevan ali zahvalan za njihovu trajnost. U jednom u prethodnih tekstova smo pisali o platnima za slikanje, kako izabrati idealno platno i kako izvršiti pripremu platna, ali kao što ćete zaključiti slikarstvo je umetnost ali zavisno od podloge tehnike se mogu razlikovati u mnogo čemu.
Pojam "freska" potiče od italijanske reči "affresco" što bi prevedeno na naš jezik značilo sveže ili vlažno, a odnosi se na svež malter koji je glavna specifičnost freskopisa. Tehika je nastala, praktično, još u praistoriji, a ponovo oživela sa italijanskom renesansom kao najpogodnija dopuna monumentalnim građevinama podizanim u XIV veku, posebno u Firenci. Razlog zbog kog je baš ova tehnika oživela bio je taj što su relativno brzo mogle biti oslikane velike površine zidova i to prilično jeftino u odnosu na druge tehnike monumentalnog slikarstva poput mozaika.
Mikelanđelo Buonaroti - "Stvaranje Adama" (1508. - 12.)
deo plafona Sistinske kapele
Svoju trajnost freske duguju hemiji koja se zbiva između svežeg maltera, boja i vazduha. Vezivo za boju u ovom slučaju je kreč iz fresko maltera koji se u dodiru sa vazduhom steže (prelazi iz kalcijum hidroksida u kalcijum karbonat) i ako je preko njega naneta rastvorena boja dok je još bio mokar, on će sušenjem u sebe zarobiti i pigmente iz boje te će se stvoriti snažan i hemijski stabilan obojeni sloj.
Kako se priprema površina za slikanje freski
S obzirom da se očekuje da će freska koja se oslikava biti gotovo večna, bitno je da zid na kom se radi bude potpuno zdrav - bez vlage koja bi izbijala na površinu ili nestabilnih cigala koje bi se mogle pomerati i izazivati pucanje maltera. Tek nakon građevinskih intervencija ukoliko su potrebne sledi planiranje same freske i nanošenje fresko maltera.
Malter se nanosi obično iz tri sloja, a čini ga smesa od gašenog kreča i peska. Važno je poštovati pravila po kojima se postavlja kako bi podloga bila stabilna i dobro se vezala za sam zid. Prvi sloj maltera priprema se sa peskom krupnijeg zrna i kreča u odnosu 3:1 i na zid se postavlja u grubim i čupkastim nanosima kako bi se drugi sloj bolje vezao za njega. Naredni sloj "arrico" nanosi se nakon pola sata sušenja prvog, u razmeri 2:1 - dva dela sitnijeg peska i jedan deo kreča.
Prvi pripremni crtež radi se preko drugog sloja maltera i samo je vodič slikaru za planiranje daljeg rada i vremena. Postoji više načina na koji se crtež može naneti, uobičajeno je pomoću praha krede ili ugljena i smeđe-crvene boje. Nekada se kod fresaka čiji je poslednji bojeni sloj oljušten može videti delimično ovaj crtež, možda ste imali prilike da primetite.
Poslednji sloj fresko maltera priprema se u razmeri 1:1 i ne nanosi se na čitavu površinu već samo onoliko koliko se može oslikati tokom perioda od 5-6 sati ili jednog dana koliko će malter ostati vlažan i otvoren za rad. Ovaj poslednji sloj je najtanji, treba sadržati najfiniji pesak i biti dobro uglačan.
Kako se slikaju freske
Boje se rastvaraju vodom ili krečnim mlekom i takve četkom nanose preko vlažnog maltera nakon pola sata do sat vremena od postavljanja. Malter ih upija u sebe, a kreč vezuje u procesu sušenja i očvršćavanja. Ne ponašaju se svi pigmenti dobro u ovoj tehnici pa slikari moraju biti na oprezu i u vezi sa tim, određeni pigmenti će reagovati na vazdugu i tokom vremena promeniti obojenje.
Zbog kratke otvorene faze maltera freska se mora raditi brzo i dobro planirati. Slika se isključivo odozgo na dole zbog slivanja boja, a veće partije poput neba najbolje je raditi u jednom dahu jer je pitanje hoćete li sutra uspeti izmešati potpuno istu nijansu boje kao danas.
Kada malter počne da beli i gubi upijnu moć, na njemu se više ne može slikati fresko tehnikom, ali se mogu uraditi dodatne intervencije u tehnici "al secco" (slikanje na suvom malteru) gde se kao vezivo za boju koristi kazein. Često su detalji na licu rađeni ovom tehnikom, a plava boja neba je, na primer, ponekad dodavana preko crvene baš na ovaj način. Ako vidite fresku sa licem bez detalja ili crveno nebo, znajte da je to freska koja je vremenom izgubila sloj boje rađen u seko tehnici.
Dakle, mnogo je faktora koji utiču na kvalitet freske i proces slikanja - materijal od kog je zid sazidan, količina vlage u zidovima, kvalitet sirovina za malter i način na koji se nanosi, pa i vremenske prilike. Zato je ovaj zanat toliko cenjen. Freskopisac mora biti talentovan, iskusan, brz a i kompletno spretan jer će visoki zidovi i tavanice zahtevati slikanje u prilično nezgodnim položajima.
Kako je nastalo jedno od najvećih remek dela freskoslikarstva
Godine 1505. , tada svetski poznati, a verovatno i najveći vajar ikada Mikelanđelo Buonaroti (1475. - 1564. godine) dobio je poziv od pape Julija II da dođe u Vatikan i oslika Sistinsku kapalu. Mikelanđelo kao jaka ličnost, veliki umetnik i intelektualac svoga vremena sa oduševljenjem je prihvatio izazov da iako nije slikar - ipak se oproba u freskoslikarstvu i oslika zidove Sistinke kapele.
Pošto nije imao iskustva uopšte morao da je uči sve od početka, a s obzirom da je bio veliki individualac nije dozvoljavao previše mešanja u rad njegovih asistenata koji u bili profesionalci u tom poslu. Insistirao je da freske uradi potpuno sam, a posebne muke mu je zadavala svakodnevna priprema površine za slikanje, pa je napredak išao veoma sporo.
"Strašni sud" (1536. - 41.) - deo Sistinke kapele u Vatikanu
- kliknite na sliku za uvećanje -
Plafon Sistinske kapele sastoji se od 33 segmenata, koji oslikavaju segmente biblije (nastanak Adama i Eve, proterivanje iz raja, Nojeva barka...itd) i za prve 4 godine slikanja završio je samo trećinu celokupnog posla, dok je za preostale 2 godine dovršio sav ceo plafon u faksinantin freskama koje i dana pivlače milione turista na godišnjem nivou.
"Plafon Sistinske kapele" (1508. - 12.)
- kliknite na sliku za uvećanje -
Iz doba rada na pafonu ostala je anegdota da je papa Julije II bio takođe veoma temperamentan kao i Mikelanđelo, i da je bio veoma nestrpljiv. Nakon bezbroj upita kada će delo biti završeno i isto toliko odgovora „kada budem mogao“ papa je udario Mikelanđela štapom što je razljutilo umetnika koji je odmah napustio Rim i vratio se u Firencu. Papa je bio toliko očajan da možda jedini put poslao izaslanika da na kolenima moli Mikelanđela da se vrati i dovrši posao, i plati mu 400 od 500 dukata za rad. Mikelanđelo je prihvatio izvinjenje, a ostalo je istorija.
